Sa oko milion ljudi koji godišnje umru usled posledica oduzimanja sopstvenog života u celom svetu, samoubistvo je u redu najvećih svetskih javnozdravstvenih problema, ističe se u izveštajima Svetske zdravstvene organizacije. Činjenice koje zabrinjavaju su:

1. Stope suicida (broj samoubistava na 100.000 stanovnika godišnje) su porasle za 60% širom sveta u poslednjih 45 godina. Samoubistvo je među tri vodeća uzroka smrtnosti osoba između 15 i 44 godine oba pola. Procenjuje se da su pokušaji oko 20 puta češći nego izvršena samoubistva.
   
2. Iako su stope samoubistva tradicionalno bile najviše u populaciji starijih osoba muškog pola, stope suicida među mladim ljudima su u toj meri porasle da su oni postali grupa pod najvećim rizikom u jednoj trećini svih zemalja (link).
   
3. Mentalni poremećaji (naročito depresija i zloupotreba psihoaktivnih supstanci) su povezani sa više od 90% svih slučajeva samoubistava. Međutim, ne treba izgubiti iz vida da je samoubistvo kompleksni fenomen koji je rezulatat različitih sociokulturnih i ličnih faktora, te da se rizik od samoubistva povećava u periodima socioekonomskih, porodičnih i individualnih kriza (npr. gubitak voljene osobe, prekid emotivne veze, gubitak posla ili imovine, kriza identiteta i sl.).

Nažalost, pomenuti trend je jedan od retkih u kome ne zaostajemo za svetom.

Dok je stopa suicida u Srbiji na nivou svetskih proseka, Vojvodina se godinama posmatra kao visoko rizična regija po pitanju suicida.

U poslednjih dvadeset godina, prosek stope suicida u Vojvodini je 28,5, s najvišim vrednostima u ranim devedesetim, u periodu velike ekonomske krize u zemlji.

Godine 1993. stopa suicida u Vojvodini iznosila je 34,3. Stopa samoubistva (suicida) predstavlja broj izvršenih samoubistava na 100.000 stanovnika godišnje.

Najveće prepreke u prevenciji suicida rezultat su neznanja. O samoubistvu se govori malo ili kroz sistem predrasuda - tako se suicidalne osobe često percipiraju kao kukavice i slabići, grešnici, manipulatori i sl. Ovakvo socijalno obeležavanje (stigmatizacija) dodatno izaziva osećanja srama, straha i krivice kod suicidalnih osoba što ih sputava da glasno zatraže pomoć. Socijalnim obeležavanjem pogođene su, ne samo suicidalne osobe, već svi koji imaju problema sa mentalnim zdravljem što samo otežava oporavak.

Ako se još pomene da je samoubistvo tabu tema proizašla iz društvenih i religioznih sankcija, jasno je da postoji potreba za promenom stava javnosti i povećanje nivoa svesti o samom problemu i o tome da on može da se prevenira.

U nastavku su navedene najčešće predrasude o samoubistvu:

Samoubistvo je složena pojava na koju utiče velik broj činioca, ipak, suicidalni rizik je veći tamo gde postoji:

• mentalni poremećaj, posebno depresija, potom shizofrenija, poremećaj ličnosti ili anksiozni poremećaj;
• alkoholizam i druge zavisnosti od psihoaktivnih supstanci;
• hronična ili neizlečiva telesna bolest, naročito ako je udružene sa neizdrživim bolovima i patnjom;
• psihička kriza (bilo da je izazvana gubitkom bliske osobe, prekidom emotivne veze, gubitkom posla, neuspehom u obrazovanju, porodičnim problemima itd., ili razvojnog karaktera - npr. adolescentska kriza);
• pretrpljenja trauma ili zlostavljanje;
• raniji pokušaj samoubistva;
• samoubistvo člana porodice ili prijatelja.

Već je bilo reči o tome da je samoubistvo vrlo kompleksna pojava koja zavisi od velikog broja faktora. Samim tim je i teško dati precizna određenja o pokazateljima suicidalnih namera.

U literaturi se često navodi impulsivnost kao jedna od karakteristika osoba koje su izvršile ili pokušale samoubistvo.

Međutim, veliki broj pojedinaca koji su izvršili ili pokušali samoubistvo, prethodno su intenzivno razmišljali o tome, odlučujući se da li da to učine i planirajući kako, kada i gde. Zato je jako važno znati da se znaci ovog procesa često mogu prepoznati – i da se može ponuditi ili potražiti pomoć. Istraživanja su pokazala da oko 80% ljudi koji izvrše samoubistvo neko vreme pre smrti pokazuju neke od sledećih znakova:

• promene ličnosti – tužni su, povučeni, osetljivi, nervozni, umorni, neodlučni, bezvoljni, nekad uznemireni i hiperaktivni
• promene ponašanja – ne mogu da se skoncentrišu na posao, školu, redovne obaveze, nezainteresovani su za svoj izgled
• promene u spavanju – preterano dugo spavaju ili imaju nesanicu, bude se jako rano ujutru, imaju noćne more
• promene u navikama ishrane – nemaju apetita i slabe, ili previše jedu
• gube interesovanje za prijatelje, seks, hobije, uopšte aktivnosti u kojima su ranije uživali
• mnogo brinu – o novcu, bolesti (pravoj ili umišljenoj)
• plaše se gubitka kontrole, da će ‘poludeti’, da će povrediti sebe ili druge
• opterećeni su osećanjem krivice, stida, samomržnje
• nemaju nade za budućnost – ‘nikad mi neće biti bolje, uvek ću se ovako osećati’
• zloupotrebljavaju droge ili alkohol
• nedavno su izgubili voljenu osobu (smrt, razvod, raskid…) ili nešto drugo što im je važno (posao, novac, status, samopouzdanje, samopoštovanje, veru…)
• sređuju svoje poslove, dugove, pozdravljaju se sa prijateljima i rodbinom, poklanjaju vredne lične stvari
• imaju suicidalne impulse, ideje, izjave, planove, ranije pokušaje samoubistva
• ponašaju se na način koji može biti opasan (neoprezni su u saobraćaju, voze pod dejstvom alkohola…)
• bili su ili jesu žrtve zlostavljanja (fizičkog ili seksualnog)
• učestvuju u krivičnoj istrazi / odlaze u zatvor ili izlaze iz zatvora.

Naravno, svaka od ovih karakteristika sama po sebi ne mora ništa da znači, ali kombinacija nekoliko njih često upućuje na to da postoji rizik da će osoba izvršiti samoubistvo.
Ako ste zabrinuti za nekog i želite da mu pomognete, pročitajte stranicu 'kako pomoći'.

1. Ako primetite da osoba koju poznajete pati, ako posumnjate da gubi volju za životom, ponudite joj razgovor. Dajte joj do znanja da nije sama.

Stavite se u poziciju te osobe – to će vam pomoći da bolje razumete kroz šta prolazi, a i pomoći će vama da reagujete na prirodan na�in.

Budite pažljiv i nepristrasan slušalac. Ne kritikujte je, ne morališite, ne sažaljevajte i nemojte da joj govorite šta je najbolje za nju da uradi. To može da je zatvori i udalji od dalje komunikacije.

Važno je da pokažete da osobu prihvatate takvu kakva jeste.

Pokažite da saosećate sa njom, budite topli i strpljivi. Nemojte se ustru�avati da postavite pitanje o samoubistvu – ne možete joj «usaditi tu ideju u glavu», a ako zaista razmišlja o samoubistvu, osetiće olakšanje što sa nekim može da podeli teško breme.

 Ako vam osoba kaže da razmiÅ¡lja o samoubistvu shvatite je ozbiljno. Nemojte pokuÅ¡avati da je 'razveselite', ni uteÅ¡ite tako Å¡to ćete omalovažiti problem ('ma proći će to', 'nije to tako straÅ¡no'). Nemojte se usredsrediti na reÅ¡avanje problema (saveti, priÄ�e o sebi i 'drugim ljudima u takvoj situaciji' i sliÄ�no) ili držati slovo o vrednosti života i pravu na samoubistvo.

Budite strpljivi; tolerišite tišinu. Osobi koja se bori sa suicidalnim osećanjima ponekad je vrlo teško da o njima pri�a, pa joj treba dati vremena da objasni kako se oseća.

Ako sumnjate (i ako utvrdite) da je osoba suicidalna, vrlo je važno da utvrdite da li ima plan samoubistva i da li ima sredstva da taj plan ostvari, jer to govori o visini suicidalnog rizika. Ne ostavljajte je samu. Sklonite sve predmete kojima bi mogla sebe da povredi.

Pomozite joj da shvati da su problemi REŠIVI i da postoje druge alternative osim samoubistva. Pomozite joj da shvati da nepodnošljivi unutrašnji doživljaj koji ima neće trajati ve�no, i da samoubistvo nije nikakvo rešenje.

Na žalost, većini ljudi je vrlo neprijatno da razgovaraju o samoubistvu. U našoj kulturi je to tabu tema i društvo uglavnom ignoriše postojanje problema. A �injenica je da na Zemlji milion ljudi godišnje izvrši samoubistvo. Zato se nemojte ustru�avati i ponudite pomoć onome kome je potrebna!

2. Pored toga što slušanjem i podrškom sami možete mnogo da u�inite da pomognete osobi, dobro je znati koje organizacije mogu takođe da pruže pomoć - kako osobi koja je suicidalna, tako i vama samima. Za pomoć se možete obratiti:

Za kraj, evo nekih re�enica koje vam mogu pomoći u razgovoru sa osobom za koju brinete da razmišlja o samoubistvu:

• 'ÄŒini mi se da si u poslednje vreme tužan i nesrećan.'
• 'Kako se osećaÅ¡?'
• 'Da li ti se nekada Ä�ini da ti je toliko teÅ¡ko da ti nikad neće biti bolje?'
• 'Da li razmiÅ¡ljaÅ¡ o smrti?'
• 'Da li razmiÅ¡ljaÅ¡ o samoubistvu?'
• 'Kako bi to uradio?'
• 'Kada si planirao da to uradiÅ¡?'
• 'Da li bi želeo da ti neko pomogne da naÄ‘eÅ¡ drugi naÄ�in da izaÄ‘eÅ¡ iz te teÅ¡ke situacije?'

Efikasna prevencija samoubistva podrazumeva široki, multisektorski pristup koji uključuje, ne samo ulogu zdravstvenog sektora, već i angažovanje različitih društvenih struktura i profesija, kao i neprofesionalce - dobrovoljce.

Neke od konkretnih mera koje se predlažu za prevenciju samoubistva su sledeće:

• edukovanje osoblja iz primarne zdravstvene zaštite za rano identifikovanje i adekvatan pristup mentalnim poremećajima koji su značajno povezani sa pojavom samoubistva, ali i edukovanje zaposlenih u školama, policiji i javnosti uopšte o ranom otkrivanju suicidalnih osoba i kako im prići;
• kontrola pristupa sredstvima kojima se suicid može izvršiti (kontrola posedovanja vatrenog oružja, prodaje pesticida, sedativa...);
• osnivanje centara za intervenciju u krizi koji su lako dostupni korisnicima (npr. tele-apel službe);
• rad sa rizičnim grupama (preživeli članovi porodice; adolescenti; zatvorenici...)

Poslednjih godina naročita pažnja se posvećuje značaju odgovornog izveštavanja medija o samoubistvu - postoji čitav niz uputstava o tome kako bi mediji trebalo, a kako ne bi trebalo da izveštavaju o samoubistvu. Svakako bi trebalo izbegavati objavljivanje fotografija osoba koje su izvršile samoubistvo i mesta gde je izvršeno; izbegavati izveštavanje o detaljima upotrebljenog metoda, te praviti senzacionalističke vesti od samoubistva.